Dextroza

Danas je za mene užasno tužan dan.

Od mog prijatelja, brata, podrške, pravog sagovornika za mnoge teme, sin čeka potvrdu raka sa metastazama. 

Momak od 27. godina. Pun snage, života, elana. Za nevericu. Moj mozak to ne može jednostavno da obradi. Prihvati.

A, tek postupanje sa njim u bolnici... Doći ću I do toga... 

Pitam se ceo dan (u nemom besu) jedno te isto : Kako? Zašto? Od čega?  čime to tako mlada duša koja tek život upoznaje, može da zasluži takvu sudbinu? Čime? 

Gledam oko sebe. Gledam u nebo. Odgovora nema.

Ne. Samo tišina. Teška tišina da još više pritisne težinu saznanja.

Uh.

Od jutros, od kad sam saznao, ne mogu ni o čemu drugom da mislim nego o tome.

Želim svom prijatelju, pomoći.

Ne znam kako.

Želim mu dati utehu.

Koje reči mogu pružiti utehu ocu sada. Ja ih ne znam.

Zato mu ništa ne kazujem. Ne pišem. A srce me boli. Cepa se.

ZAŠTO?!

(Opet mi u glavi zvoni)

Tuga na kub

Da tuga bude veća, pošto su to ustanovili dok je bio tretiran od Kovida, jer je sve vreme imao 1/4 od potrebnog broja crvenih krvnih zrnaca pa su morali naći uzrok, momka su u takvom stanju otpustili kući iz bolnice.

Obrazloženje:

Istekao protokol od 10 dana, a on nema daljih uticaja Kovida.

Ali ne dati mu dalji uput, direktno ga prebaciti u drugu bolnicu, pošto je evidentno da MORA biti sve vreme pod med. nadzorom i negom... već ga otpustiti kući???

I na sve to mu dati preporuku u sred državne bolnice da mu je bolje da to sve ide privatno...

To je sramotno, bezočno, potpuno bezosećajno I monstruozno i pomisliti a ne reći i učiniti.

Jel' to naše zdravstvo kojim se toliko ponosimo?!

Gde će im duša?! 

Tražim razloge za nastanak dijagnoze... Hrana, vazduh, voda, stres, odmor - jednom rečju kvalitet života.

Jedino što mi pada napamet.

Kod njega u porodici ne postoji geneza obolelih od raka. Nema osnova.

Sa druge strane ono što niko ne priča, rak je u ozbiljnom porastu SVAKE GODINE u našoj zemlji.

Da li je to stres, kasetne bombe, odnosno hrana iz zemlje koju jedemo ili nešto treće... Nebitno.

Poenta je:

Ljudi, jebeš koronu, jebeš novac, materijalno, moć, sve... Jebeš sve.

Volite pre svega sebe. Volite se i poštujte sami sebe. Potom, Volite svoje bližnje i ljude oko sebe.

Volite svet i svaki dan koji se smenjuje. Volite godišnja doba kao da je svako poslednje.

Živite u momentu u kojem jeste.

Prisutni u svemu. 

Uživajući u mirisu vašeg deteta, plesu nečijeg uvojka na povetarcu, odsjaju mesečine u čaši vina, nehotičnom dodiru vaše simpatije, spontanom osmehu osobe koju ste tek upoznali, treptaj krila leptira... U svemu što možete videti, čuti, osetiti, dodirnuti. Svemu što vaša čula zaokuplja i ispunjava.

Ti posebni mali trenuci su upravo ono što najviše vredi. Ono što život čini. 

Jer, jednog dana, dana za koji ne znamo kad je, kada trenutak dodje, nikakav novac, uspeh, moć bilo šta, neće moći produžiti jednu jedinu sekundu.